Antarktik kao zajedničko mesto sveta, nešto poput Ujedinjenih nacija u vidu teritorije a ne institucije

(esej o politici, metafizici i poslednjem neutralnom prostoru)

 

Antarktik je jedini kontinent koji ne pripada nijednoj naciji, ali pripada svima koji su sposobni da ga ne prisvoje. U svetu u kome se svaka tačka na karti meri interesom, resursom i granicom, Antarktik ostaje izuzetak: prostor bez države, bez autohtonog stanovništva, bez istorije osvajanja. Upravo zato on deluje nestvarno — kao da nije deo političke geografije, već misaoni eksperiment čovečanstva.

Pravno, Antarktik je uređen Antarktičkim ugovorom iz 1959. godine, dokumentom koji suspenduje teritorijalne pretenzije i uvodi režim međunarodne saradnje zasnovan na nauci i miru. Nijedna vojna aktivnost nije dozvoljena, nuklearno oružje i otpad su zabranjeni, a istraživanja su otvorena i proverljiva. Svaka država ima pravo da nadgleda prisustvo druge. To je jedini prostor na planeti gde se moć ne meri kontrolom, već transparentnošću.

Ali Antarktik nije samo pravna anomalija. On je i simbolički prostor. Ako su okeani nekada predstavljali granicu poznatog sveta, a svemir danas granicu tehnoloških ambicija, Antarktik stoji između: na Zemlji, ali izvan istorije. Njegova belina nije praznina, već odsustvo narativa. Tu nema mitova o poreklu, nema nacionalnih epopeja, nema svetih mesta. Led briše tragove brže nego što istorija stiže da ih ispiše.

U tom smislu, Antarktik podseća na ideju Ujedinjenih nacija u njenom izvornom, gotovo zaboravljenom značenju: ne kao birokratsku instituciju, već kao utopiju saradnje. Razlika je, međutim, u tome što UN nastaju kao odgovor na rat, dok Antarktik funkcioniše kao prostor u kome rat nikada nije ni započet. On ne pomiruje sukobe — on ih unapred isključuje.

Zanimljivo je da se sve velike sile sveta nalaze tamo, ali bez zastava koje bi imale klasično političko značenje. Istraživačke stanice nisu ambasade; one su privremeni boravci znanja. Njihova arhitektura, često nalik na industrijske kapsule ili futurističke skloništa, svedoči o jednoj važnoj činjenici: čovek na Antarktiku ne dominira, već preživljava. Tehnologija tu ne trijumfuje — ona služi.

U tom odnosu između čoveka, tehnologije i prirode Antarktik postaje korektiv savremene civilizacije. Dok se ostatak sveta bori za eksploataciju resursa, ovde postoji međunarodni konsenzus da se ništa ne uzima. Moratorijum na eksploataciju ruda, važeći najmanje do 2048. godine, predstavlja možda poslednji globalni etički sporazum: priznanje da postoje mesta koja ne smeju biti pretvorena u robu.

Antarktik je, paradoksalno, kontinent budućnosti jer čuva ideju granice. Ne granice između država, već granice ljudske pohlepe. On pokazuje da je moguće zamisliti svet u kome prisustvo ne znači posedovanje, a znanje ne znači eksploataciju. To nije povratak prirodi, niti bekstvo od tehnologije, već njeno stavljanje u službu mere.

U simboličkom ključu, Antarktik se može čitati i kao poslednje „zajedničko nebo“ na Zemlji. Dok je nebo iznad naših glava postalo prostor satelita, nadzora i signala, Antarktik ostaje mesto tišine. Ne zato što je prazan, već zato što nije preopterećen značenjima. Njegova belina deluje kao pauza u istoriji, kao podsećanje da svet ne mora uvek biti ispunjen ljudskim glasom da bi imao smisla.

Možda je zato Antarktik i nelagodan. On pokazuje da je moguće urediti prostor bez vlasništva, bez identiteta, bez mita o izuzetnosti. U tom smislu, on nije utopija, već opomena: ako takav prostor može postojati na najnepristupačnijem mestu planete, zašto ne bi mogao postojati i drugde — barem u mišljenju, u etici, u književnosti?

Antarktik ne nudi odgovor na pitanje kako da živimo. On postavlja pitanje koje savremeni svet često izbegava:
šta ostaje kada se odrekneš prava da poseduješ?

U tom pitanju, možda, leži njegova prava politička i metafizička snaga.

Ako je nebo nekada pripadalo bogovima, a tehnologija danas pokušava da ga mapira, onda je Antarktik možda poslednje mesto na Zemlji koje još pripada ideji, a ne naciji.

***

Podaci:

Osnova je Antarktički ugovor (Antarctic Treaty), potpisan 1959, na snazi od 1961.

Antarktik nema vlasnika. Teritorijalne pretenzije su zamrznute, ne ukinute. Preko 50 država su potpisnice ugovora, a oko 30 zemalja ima stalne ili sezonske istraživačke stanice. Tu su: SAD, Rusija, Kina, Velika Britanija,  Francuska, Nemačka, Japan, Indija,  Južna Koreja, Italija, Brazil, Argentina, Čile, Australija… i druge

Stanice nisu ambasade, nemaju eksteritorijalnost kao diplomatska predstavništva, ali funkcionišu po pravilima matičnih zemalja u tehničkom i logističkom smislu.

Antarktik je proglašen prirodnim rezervatom Protokolom o zaštiti životne sredine (1991). Zabranjena je eksploatacija minerala koja važi najmanje do 2048. godine

---

Da li je Antarktik eksperiment čovečanstva? Može se i tako reći. Antarktik je: jedini kontinent bez autohtonog stanovništva, jedini prostor bez nacionalnih granica, jedino mesto gde je nauka važnija od politike (bar formalno).

U tom smislu, on jeste utopijski model: svet kakav bi mogao biti kada bi saradnja bila važnija od vlasništva.