Posle bolesti: rat kao lažna vertikala snage

Pandemija kovida nije proizvela samo zdravstvenu krizu; proizvela je duboku simboličku pukotinu u ideji kontrole. Svet se zatvorio, granice su postale nevidljive ali neprobojne, a moć — naročito ona personifikovana u „jakim vođama“ — prvi put je delovala bespomoćno pred nečim što se ne može zastrašiti, bombardovati ili pobediti voljom. Virus nije pregovarao. Nije priznavao autoritet.

U tom kontekstu, ratovi koji su usledili mogu se čitati ne samo kao geopolitički događaji, već i kao psihološke reakcije na gubitak simboličke moći. Konkretno, ruska invazija na Ukrajinu može se razumeti i kao pokušaj povratka kontrole nakon perioda izolacije, straha i urušavanja predstave o nepobedivosti.

Tokom pandemije, Vladimir Putin — poput mnogih drugih lidera, ali u ekstremnijoj formi — bio je izolovan. Fizički udaljen, okružen dugim stolovima, testiranjima, protokolima. Taj prizor nije bio samo medicinski, već duboko simbolički: figura moći koja ne sme da bude dodirnuta. Strah od zaraze razotkrio je ranjivost tela, a sa njom i ranjivost autoriteta koji se godinama gradio kao hladan, čvrst, gotovo vanbiološki.

Rat se u tom svetlu pojavljuje kao pokušaj restauracije muške vertikale moći. Kao povratak u poznati jezik sile, teritorije, granica i oružja. Za razliku od virusa, rat je razumljiv. On ima mape, hijerarhije, ciljeve. On dopušta iluziju kontrole. I upravo zato deluje primamljivo nakon iskustva potpune nemoći.

Ono što se često naziva „ratobornošću“ može se, posle kovida, čitati i kao oblik panike. Ne snage, već straha od gubitka značenja. Lažna muškost — ona koja ne trpi slabost, bolest, neizvesnost — reaguje agresijom kada se suoči sa sopstvenom krhkošću. U tom smislu, rat nije suprotnost strahu, već njegov nastavak drugim sredstvima.

Zanimljivo je da se slični obrasci pojavljuju globalno. Porast militarizovanog diskursa, agresivne retorike, „čvrstih ruku“ i povratka tradicionalnim modelima autoriteta nakon pandemije ukazuje na kolektivni regres. Umesto da iskustvo bolesti otvori prostor za novu etiku ranjivosti i međuzavisnosti, ono je kod mnogih proizvelo potrebu za spektakularnim gestom moći.

Pandemija je, međutim, pokazala nešto drugo: da svet ne funkcioniše po logici dominacije. Da opstanak zavisi od brige, koordinacije, strpljenja i prihvatanja ograničenja. Upravo te vrednosti su u sukobu sa modelom muškosti koji počiva na osvajanju i kontroli.

Ako se rat posle kovida čita kao simptom, onda on govori manje o snazi država, a više o nesposobnosti određenog modela moći da podnese ranjivost. U tom smislu, buktinje rata nisu povratak istorije, već njeno zapinjanje — ponavljanje starog odgovora na novo pitanje.

Pandemija je pitala: šta znači biti moćan u svetu koji se ne može silom urediti? Rat je odgovorio pogrešno.

I taj pogrešan odgovor plaćaju oni koji sa strahom jednog čoveka nemaju nikakve veze.