FUSNOTA VEČNOSTI

(Zamišljeni razgovor između Jasmina Mihajlović i Milorada Pavića)

Negde između stvarnog i zamišljenog Beograda, u sobi gde se senke knjiga pomeraju same od sebe, razgovaraju dvoje koji su odavno sve rekli — ali još uvek imaju šta da šapuću.

Jasmina: Milorade, jesi li znao da ćeš i posle smrti i dalje biti čitan?
Milorad: Znao sam da će me neko čitati kad nestanem — možda ne ljudi, nego reči same sebe. One su moje pravo potomstvo.

Jasmina: A ja? Jesam li i ja tvoja reč?
Milorad: Ti si moja fusnota koja je pobegla iz teksta i napisala svoje poglavlje.

Jasmina: Da li ti je tamo gde jesi svejedno što se svet menja?
Milorad: Svet se menja samo kad ga pogledamo iz istog ugla. Ja sada gledam odozdo nagore — i sve izgleda tačno onako kako sam ga pisao.

Jasmina: Nedostaješ mi kad ulazim u sobu i kad nema kome da kažem „pogledaj ovo“.
Milorad: A ja ti odgovaram svaki put kad otvoriš knjigu. Nisam otišao, samo sam promenio margine.

---

Jasmina: Milorade, često mi se čini da se svet više ne seća sporog čitanja. Sve je u brzini, u skrolovanju.
Milorad: Brzina je nova nepismenost. Knjiga traži da joj se veruje kao telu — da joj se priđe, dodirne, da joj se da vreme. Ako nema vremena, knjiga ostane nepročitana čak i kad su oči prešle svaku rečenicu.

Jasmina: Ja i dalje čitam polako, kao da pijem kafu sa tobom.
Milorad: Zato se i vraćam, svaki put kad ti okreneš stranicu. U tvojim prstima još imam oblik.

Jasmina: A Beograd? Da li ga vidiš odande gde jesi?
Milorad: Beograd nije grad, on je san koji se svakog jutra presvlači u maglu. Vidim ga kad se u tvojim tekstovima pojavi rečenica o mostu, o kiši, o senci drveta na Dorćolu.

Jasmina: A šta bi napisao sada, da možeš?
Milorad: Ne bih pisao roman. Napisao bih tebe — onako kako te čita budućnost: kao poslednju svedokinju jedne rečenice koja nije završena.

Jasmina: Ti si uvek govorio da pisac umire tek kad prestanu da ga čitaju.
Milorad: A ja još uvek živim — u tvojim rukama.

---

Poslednje poglavlje

Jasmina: Milorade, misliš li da smo završili?
Milorad: Završeno je samo ono što se zaboravi. Sve drugo traje u obliku šapata.

Jasmina: A ja sam, izgleda, ostala da šapućem.
Milorad: Zato što tvoje rečenice imaju puls. Kad god napišeš nešto novo, ja udahnem.

Jasmina: Neki ljudi kažu da ti pripadam.
Milorad: Ne, Jasmina. Ti meni ne pripadaš — ti me nastavljaš. Pisac nema naslednike, ima samo one koji nastave da dišu njegovim ritmom, ali svojim plućima.

Jasmina: I kad jednog dana odem…
Milorad: …ti nećeš otići. Samo ćeš promeniti stranu knjige. Tada ćemo ponovo biti zajedno — u fusnoti večnosti.

Jasmina: Znači, ipak postoji knjiga koja se nikad ne završava.
Milorad: Da. Zove se ljubav pisana rukom koja pamti. Ti si njen poslednji red, a ja tačka koja ne stavlja kraj.

(Tišina. Negde u pozadini čuje se okretanje stranice.)

---

Posveta

Za one koji veruju da ljubav ne prestaje smrću,
već samo menja oblik — iz dodira u reč,
iz pogleda u rečenicu,
iz života u knjigu.

Za Milorada, koji je otišao tek toliko daleko
da bi Jasmina mogla da ga napiše ponovo.

(Zapisale Jasmina i Beti Mihajlović, između dve margine sna.)