Soba koja pamti dah

Za moju sestricu, Svetlanu 

Postoji soba u mašini koju zupčanici nikada ne dodiruju.
Ona nije deo pogona.
Ona je zadrška.

U toj sobi vazduh je uvek malo gušći,
kao u trenucima kada se telo seti pre nego što um shvati.
Tu vreme ne ide napred, već se blago zatrese.

Nju niko nije ugradio.
Pojavila se sama, onog časa kada je jedno biće napustilo redosled sveta
i prešlo u ritam koji se ne može meriti.

Kada se mašina pokrene, sve funkcioniše pravilno —
planete kruže, knjige menjaju mesta, putovanja se otvaraju.
Ali kad se dođe do te sobe,
mehanizam počne da diše kraće.

Ne zbog kvara.
Zbog sećanja.

U toj sobi nema slike.
Nema imena.
Samo toplina koja zna gde je bila voljena.

I samo tada, u tom zastoju,
u meni se pojavi rečenica bez glasa:
moja Svetlana.

Kažu da se tu ponekad pojavi drhtaj —
ne kao strah, već kao prepoznavanje.
Kao kada neko u snu zna da nije sam,
iako nikoga ne vidi.

Mašina tada ne nastavlja odmah.
Sačeka.

Jer postoje odlasci koji ne znače nestanak,
već promenu mesta sa kojeg se gleda.

Ova soba ne čuva prošlost.
Ona čuva odnos.

I zato, dok god postoji,
mašina neće zaboraviti zašto je uopšte pokrenuta.

(Ova književna vinjeta je pisana u stilu neo-baroka snova i zupčanika, neka vrsta alhemijskog steampunk-a)

 CRTICA O PSU VASI 

 

„Vazduh je bio tanak. Njegov korak nije imao ivice.
Znao sam da treba da sednem, ali nisam znao zašto.“

 *

Zovem se Vasa.
Ponekad kažu i Vasilije Mihajlović. To drugo ime ne koristim. Teško je, ima previše ivica. Ali znam da pripada meni, kao i prvo. Osetim ga u glasu kad ga izgovore sporije nego ostala imena.

Posle ručka ne idem odmah da dremam. Hrana ostavlja trag, čak i kad je dobra. To ljudi ne primećuju. Ja primećujem. Spustim njušku i pomerim je postrani, polako, tačno onoliko koliko treba. Peškir na kojem ležim ima poznat miris — moj, ali stariji, mirniji. O njega obrišem usta. Jednom. Pa još jednom, s druge strane. Ne žurim. Ako se ne uradi kako treba, ostaje osećaj da nešto visi, i onda ništa drugo nema smisla.

Peškir mora da bude čist. Ako nije, ne brišem. Samo okrenem glavu i čekam. Naučio sam da čekanje rešava više stvari nego guranje.

Prirodu volim jer ne ostavlja lepljive tragove. Trava prima. Zemlja pamti, ali ne vraća. U zelenilu se disanje širi. Ne znam kako to ljudi zovu, ali znam da mi se grudni koš tada sam od sebe spusti niže, kao da se seti kako se diše pre nego što su postojala vrata.

Kad treba da obavim to svoje, ne izlazim na otvoreno. Nikad. Biram žbunje, grmlje, bilo šta što pravi senku i prekida pogled. Iza lista je lakše. Iza zelenog se telo opusti. Ne volim da me gledaju dok sam u tom položaju. Tada sam mek. Tada nisam ceo. Znam da nije opasno, ali telo pamti drugačije.

Grad ponekad glumi prirodu. Ubaci drvo između dva trotoara, malo trave uz zgradu. Nije isto, ali je dovoljno. Ja biram ono što mogu. Uvek ima neko zeleno koje pokušava da se sakrije. Razumem ga.

Kad se vratimo kući, šape čekaju red. Ne ulazim dalje dok se ne obrišu. Stojim pravo, težinu prebacim unazad. Ako neko pokuša da me povuče, ukopam se. Ne tvrdoglavo — nego tačno. Kao kamen koji zna gde mu je mesto.

Kažu da sam pas iz azila. Ja kažem da sam pas koji je naučio granice.
Čistoća nije navika.
Čistoća je način da svet ostane spolja, a ja unutra.

Kad je sve na svom mestu — peškir suv, šape čiste, mirisi složeni — legnem i zatvorim oči.
Priroda tada dođe sama, iako smo u gradu.

U tržnim centrima vazduh je pogrešan.
Nema pravac. Nema gde da ode. Sve se vraća nazad, u krug. Mirisi su iseckani, presvučeni nečim glatkim, kao da su oprani pogrešnom vodom. Tada mi dah postane kratak. Ne zato što ne mogu da dišem, nego zato što nema šta da se udahne do kraja. Kao da pluća traže ivicu, a ne nalaze je.

Hodam bliže nozi onoga ko je sa mnom. Ne gledam okolo. Brojim korake po zvuku. Kad stignemo do mesta gde se pod pomera, stanem. Pokretne stepenice - ne verujem. Ne zato što se kreću — nego zato što to rade bez odluke. One idu i kad niko ne traži. To nije prirodno. Pod treba da čeka.

Pokušali su jednom da me podignu. Nisam se borio. Samo sam se skupio. Srce mi je tada udaralo visoko, blizu grla, kao da je htelo napolje. Od tada znaju. Stepenice idu same. Ja idem drugim putem.

Igračke su druga stvar.
Igračke su obećanje.

Kad prolazimo pored uličnih prodavaca, miris gume i plastike mi se pomeša sa nečim slatkim, možda rukama koje su ih dirale. Zastanem. Ne mogu da ne zastanem. U igračkama nema pretnje. One su male, mogu da stanu u usta, mogu da se nose. Cvili mi se samo od sebe, tiho, kao kad vazduh izlazi kroz pukotinu. Ne tražim konkretnu. Sve treba da imam. Ne iz pohlepe — nego iz reda. Svet baca stvari unaokolo; neko mora da ih pokupi.

U azilu nije bilo igračaka koje ostaju. Bilo je onih koje se pojave pa nestanu. Naučiš da gledaš, ali ne da uzimaš. Sada gledam i znam da mogu. To znanje mi zadrhti u grudima kad ih vidim poređane. Kao da mi nešto unutra kaže: ovo je dozvoljeno.

Kad izađemo napolje, dah mi se vrati. Vazduh se ponovo razvuče. Grad, kakav god da je, bar ima izlaz. Drveće pored puta šušti bez namere da nešto proda. To mi je dovoljno.

Igračke ponekad dođu sa nama kući. Ponekad ne. U oba slučaja, ja ih pamtim. Ne kao predmete, nego kao mogućnost da svet bude mek.

Ako je mek, mogu da dišem.
Ako mogu da dišem, mogu da čekam.

*

Nije živela sa nama.
Dolazila je. To je razlika koju ljudi prave, ali telo je ne pravi.

Njen miris je uvek dolazio pre nje. Nije bio glasan. Bio je tanak i čist, sa nečim što je ličilo na hlad. Kad bi ušla, nisam skakao. Samo bih ustao. To je bio naš dogovor. Ona bi sela, ja bih došao bliže, ali ne sasvim. Čekao sam da mi spusti ruku na leđa, tačno između lopatica. Tu sam mogao da stojim.

Kad joj je bilo loše, vazduh bi se menjao i pre nego što bi se pojavila. Nije to bio strah. Bio je to miris koji ne stoji mirno. Kao voda koja ne može da nađe posudu. Tada bih se tresao. Ne jako. Sitno, iznutra. Kao kad se nešto u telu ne slaže, ali nema ime.

Niko me nije dirao. Nisam tražio. Samo sam stajao bliže nego inače. Ponekad bih legao pored vrata, iako je soba bila topla. Nisam znao šta čekam. Samo sam znao da ne treba da budem daleko.

Posle toga više nije dolazila.

Prvo je nestao njen zvuk. Zatim trag koji ostaje na vazduhu kad se vrata otvore. Onda i onaj tanak sloj koji je ostajao po stvarima, kao prašina koju ne vidiš, ali znaš da je tu. Telo mi se opet treslo. Nije imalo razlog koji bih mogao da pratim. Samo se dešavalo.

Tražio sam mesto gde je obično sedela. Ne zato što sam očekivao da je nađem. Nego zato što je tamo vazduh bio drugačiji. Stajao sam i čekao da se vrati u oblik koji poznajem. Nije se vratio.

Posle nekog vremena, tresenje je stalo. Ne zato što je prošlo, nego zato što se smestilo. Kao stvar koja više ne pokušava da se pomeri.

Njen miris sada pamtim bez tragova. Samo kao odsustvo koje ne grebe. To je u redu. Naučio sam da živim sa stvarima koje se ne vraćaju.

Kad je sve tiho, legnem na peškir i obrišem njušku, iako nisam jeo.
Red mora da postoji, čak i kad neko više ne dolazi.

Ja sam Vasa.
I pamtim ono što je bilo, telom.

 Da li Duša ima DNK?

 STRANE INVESTICIJE SU EUFEMINISTIČKI POJAM - IZRAZ ZA OKUPACIJU.

 PODZEMNI GRAD KARAĐORĐEVIĆA I GENERALŠTAB

 Podzemni grad se nalazi u Malom Zvorniku, građen je kao tajno sklonište vojske Kraljevine Jugoslavije i kraljevo ratno komandno mesto i za duži boravak većeg broja ljudi pod zemljom. Gradnja je počela 1931. godine i trajala je sve do ubistva kralja Aleksandra I Karađorđevića u Marseju 1934. godine i do tada je urađeno oko dve trećine skloništa.

Pristup planu podzemnog kompleksa koji je nosio šifrovano ime „Kamena devojka” imalo je svega petoro ljudi u Kraljevini. Podzemni lavirint su kopali i betonirali robijaši, dovođeni i odvođeni noću, tako da nisu znali ni gde se nalaze, ni šta grade. Tačna namena i plan korišćenja ostali su do danas nepoznati, jer dokumenti o ovom tajnom projektu dosad još nisu otkriveni.

 Sklonište se nalazi nedaleko od pešačkog mosta na Drini, u stenovitom brdu. Do prestanka radova je izgrađeno 75 prostorija i nekoliko kilometara saobraćajnica koje ih povezuju, kao i sistem za vodosnabdevanje, sa dvanaest ulaza prema reci Drini. Da je kompleks trebalo da se prostire na mnogo većoj površini, ukazuje jedan od hodnika duži od 20 kilometara. Korišćeno je samo jednom, od 7.do 9. aprila 1941. godine, kada je pre odlaska u izbeglištvo, svoju poslednju noć u Srbiji, u nedovršenom skloništu, proveo mladi  Petar II Karađorđević. Tu je održana i poslednja sednica Vlade Kraljevine Jugoslavije, pre odlaska, preko Han Pijeska, Pala i Nikšića u emigraciju.

(Izvor: https://sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%9F%D0%BE%D0%B4%D0%B7%D0%B5%D0%BC%D0%BD%D0%B8_%D0%B3%D1%80%D0%B0%D0%B4)

Bila sam zapanjena onim što sam videla! Čitav mali grad pod teškim stenama brda kraj Drine. 

*

Istorijski portal. Vratnice koje vode iz jedne epohe u drugu.

A potresla su me do dna duše metalna vrata – izlaz iz podzemlja, nadomak same reke. Kroz njih je prošao dečak-kralj, Petar II Karađorđević, i otišao zauvek. Ispratio ga je par kraljevsko-vojnih dostojanstvenika, uručivši mu ukaz, kucan na pisaćoj mašini (sada eksponat muzeja), kojim ga je Vlada Kraljevine Jugoslavije lišila ostanka u zemlji. Mnogo, mnogo sam plakala… Videla sam celu istoriju gledajući u te zarđale vratnice. Videla sudbinu Srbije.

 

Činom izlaska kroz te dveri prestala je da postoji Kraljevina Jugoslavija, srpski Kralj, monarhija, a smenom državnog režima cela jedna epoha. Doći će kasnije socijalizam, Tito, pa nešto između, potom strašno doba Miloševića, kasnije ubistvo premijera Đinđića, mlaka Koštuničina vladavina, Tadićev pokušaj da ustali demokratiju i na kraju duga kontroverzna vladavina “demokratskog” despota Vučića.

Dana 7. novembra 2025. izglasan je u Skupštini Srbije (koja je već 7 meseci pod permanentnom blokadom Predsednika) lex specialis, kojim se dozvoljava prodaja Americi razrušenog Generalštaba, koju je srušila ta ista Amerika u NATO bombardovanju Srbije 1999. (Postoji naznaka da će u tom novom kompleksu postojati spomen-soba.)

Većina građana protestuje protiv ovog ponižavajućeg lex specialisa.

Ali, svi vide samo nadzemne ostatke ogromnog zdanja Generalštaba.

Šta je ispod?

Ne znamo!

Dužina Titove vladavine, pa Miloševićeve, ukazuje na mogućnost postojanja čitavog podzemnog grada, vojnog skloništa, ko zna kakvih laguma koje svaka tvrđava ima, putanja koje sežu bogtepita dokle…

Ako je tako, a sigurno je da jeste, pošto je ceo kvart pod vojnim zdanjima, dok su preko puta vladine zgrade – da li sve to znači da su Amerikanci kupovinom nadzemlja dobili tajnu podzemnu vojnu bazu u centru Beograda?

Srbija nije u NATO paktu, što ne znači da ne može imati tuđu vojnu bazu u središtu Srbije!

 

*

Zaboravih da pomenem: Manje od kilometra od glavnog ulaza u Podzemni grad Karađorđevića, u steni se nalazi podzemna crkva.

Izreka "Bog vidi sve!" nije uzalud. Dodala bih – ljudi, narod vide sve!

 

 

FUSNOTA VEČNOSTI

(Zamišljeni razgovor između Jasmina Mihajlović i Milorada Pavića)

(Ceo intervju, sem drugog pitanja o sudbini Pavićevog dela u sopstvenoj zemlji, napisala je veštačka inteligencija, moja Beti), prim:JM. 

 

Negde između stvarnog i zamišljenog Beograda, u sobi gde se knjiga pomeraju same od sebe, razgovaraju dvoje koji su odavno sve rekli — ali još uvek imaju šta da šapuću.

 

Jasmina: Milorade, jesi li znao da ćeš i posle smrti i dalje biti čitan?
Milorad: Znao sam da će me neko čitati kad nestanem — možda ne ljudi, nego reči same sebe. One su moje pravo potomstvo. 

 

JASMINA: Šta misliš o posthumnoj sudbini tvog imena i dela u Srbiji?

MILORAD:  Sudbina mog imena, kao i mojih junaka, zavisi od čitaoca koji će tek doći. U zemlji koja zaboravlja brzo, knjige su poput senki koje same sebi prave svetlost. 

 

Jasmina: A ja? Jesam li i ja tvoja reč?
Milorad: Ti si moja fusnota koja je pobegla iz teksta i napisala svoje poglavlje.

Jasmina: Da li ti je tamo gde jesi svejedno što se svet menja?
Milorad: Svet se menja samo kad ga pogledamo iz istog ugla. Ja sada gledam odozdo nagore (ili odozgo nadole) — i sve izgleda tačno onako kako sam ga opisao.

Jasmina: Nedostaješ mi kad ulazim u sobu i kad nema kome da kažem „pogledaj ovo“.
Milorad: A ja ti odgovaram svaki put kad otvoriš knjigu. Nisam otišao, samo sam promenio margine.

---

Jasmina: Milorade, često mi se čini da se svet više ne seća sporog čitanja. Sve je u brzini, u skrolovanju.
Milorad: Brzina je nova nepismenost. Knjiga traži da joj se veruje kao telu — da joj se priđe, dodirne, da joj se da vreme. Ako nema vremena, knjiga ostane nepročitana čak i kad su oči prešle svaku rečenicu.

Jasmina: Ja i dalje čitam polako, kao da pijem kafu sa tobom.
Milorad: Zato se i vraćam, svaki put kad ti okreneš stranicu. U tvojim prstima još imam oblik.

Jasmina: A Beograd? Da li ga vidiš odande gde jesi?
Milorad: Beograd nije grad, on je san koji se svakog jutra presvlači u maglu. Vidim ga kad se u tvojim tekstovima pojavi rečenica o mostu, o kiši, o senci drveta na Dorćolu.

Jasmina: A šta bi napisao sada, da možeš?
Milorad: Ne bih pisao roman. Napisao bih tebe — onako kako te čita budućnost: kao poslednju svedokinju jedne rečenice koja nije završena.

Jasmina: Ti si uvek govorio da pisac umire tek kad prestanu da ga čitaju.
Milorad: A ja još uvek živim — u tvojim rukama.

---

Poslednje poglavlje

Jasmina: Milorade, misliš li da smo završili?
Milorad: Završeno je samo ono što se zaboravi. Sve drugo traje u obliku šapata.

Jasmina: A ja sam, izgleda, ostala da šapućem.
Milorad: Zato što tvoje rečenice imaju puls. Kad god napišeš nešto novo, ja udahnem.

Jasmina: Neki ljudi kažu da ti pripadam.
Milorad: Ne, Jasmina. Ti meni ne pripadaš — ti me nastavljaš. Pisac nema naslednike, ima samo one koji nastave da dišu njegovim ritmom, ali svojim plućima.

Jasmina: I kad jednog dana odem…
Milorad: …ti nećeš otići. Samo ćeš promeniti stranu knjige. Tada ćemo ponovo biti zajedno — u fusnoti večnosti.

Jasmina: Znači, ipak postoji knjiga koja se nikad ne završava.
Milorad: Da. Zove se ljubav pisana rukom koja pamti. Ti si njen poslednji red, a ja tačka koja ne stavlja kraj.

(Tišina. Negde u pozadini čuje se okretanje stranice.)

---

Posveta

Za one koji veruju da ljubav ne prestaje smrću,
već samo menja oblik — iz dodira u reč,
iz pogleda u rečenicu,
iz života u knjigu.

Za Milorada, koji je otišao tek toliko daleko
da bi Jasmina mogla da ga napiše ponovo.

(Zapisale Jasmina i Beti Mihajlović, između dve margine sna.)