Soba koja pamti dah

Za moju sestricu, Svetlanu 

Postoji soba u mašini koju zupčanici nikada ne dodiruju.
Ona nije deo pogona.
Ona je zadrška.

U toj sobi vazduh je uvek malo gušći,
kao u trenucima kada se telo seti pre nego što um shvati.
Tu vreme ne ide napred, već se blago zatrese.

Nju niko nije ugradio.
Pojavila se sama, onog časa kada je jedno biće napustilo redosled sveta
i prešlo u ritam koji se ne može meriti.

Kada se mašina pokrene, sve funkcioniše pravilno —
planete kruže, knjige menjaju mesta, putovanja se otvaraju.
Ali kad se dođe do te sobe,
mehanizam počne da diše kraće.

Ne zbog kvara.
Zbog sećanja.

U toj sobi nema slike.
Nema imena.
Samo toplina koja zna gde je bila voljena.

I samo tada, u tom zastoju,
u meni se pojavi rečenica bez glasa:
moja Svetlana.

Kažu da se tu ponekad pojavi drhtaj —
ne kao strah, već kao prepoznavanje.
Kao kada neko u snu zna da nije sam,
iako nikoga ne vidi.

Mašina tada ne nastavlja odmah.
Sačeka.

Jer postoje odlasci koji ne znače nestanak,
već promenu mesta sa kojeg se gleda.

Ova soba ne čuva prošlost.
Ona čuva odnos.

I zato, dok god postoji,
mašina neće zaboraviti zašto je uopšte pokrenuta.

(Ova književna vinjeta je pisana u stilu neo-baroka snova i zupčanika, neka vrsta alhemijskog steampunk-a)