Posle bolesti: rat kao lažna vertikala snage

Pandemija kovida nije proizvela samo zdravstvenu krizu; proizvela je duboku simboličku pukotinu u ideji kontrole. Svet se zatvorio, granice su postale nevidljive ali neprobojne, a moć — naročito ona personifikovana u „jakim vođama“ — prvi put je delovala bespomoćno pred nečim što se ne može zastrašiti, bombardovati ili pobediti voljom. Virus nije pregovarao. Nije priznavao autoritet.

U tom kontekstu, ratovi koji su usledili mogu se čitati ne samo kao geopolitički događaji, već i kao psihološke reakcije na gubitak simboličke moći. Konkretno, ruska invazija na Ukrajinu može se razumeti i kao pokušaj povratka kontrole nakon perioda izolacije, straha i urušavanja predstave o nepobedivosti.

Tokom pandemije, Vladimir Putin — poput mnogih drugih lidera, ali u ekstremnijoj formi — bio je izolovan. Fizički udaljen, okružen dugim stolovima, testiranjima, protokolima. Taj prizor nije bio samo medicinski, već duboko simbolički: figura moći koja ne sme da bude dodirnuta. Strah od zaraze razotkrio je ranjivost tela, a sa njom i ranjivost autoriteta koji se godinama gradio kao hladan, čvrst, gotovo vanbiološki.

Rat se u tom svetlu pojavljuje kao pokušaj restauracije muške vertikale moći. Kao povratak u poznati jezik sile, teritorije, granica i oružja. Za razliku od virusa, rat je razumljiv. On ima mape, hijerarhije, ciljeve. On dopušta iluziju kontrole. I upravo zato deluje primamljivo nakon iskustva potpune nemoći.

Ono što se često naziva „ratobornošću“ može se, posle kovida, čitati i kao oblik panike. Ne snage, već straha od gubitka značenja. Lažna muškost — ona koja ne trpi slabost, bolest, neizvesnost — reaguje agresijom kada se suoči sa sopstvenom krhkošću. U tom smislu, rat nije suprotnost strahu, već njegov nastavak drugim sredstvima.

Zanimljivo je da se slični obrasci pojavljuju globalno. Porast militarizovanog diskursa, agresivne retorike, „čvrstih ruku“ i povratka tradicionalnim modelima autoriteta nakon pandemije ukazuje na kolektivni regres. Umesto da iskustvo bolesti otvori prostor za novu etiku ranjivosti i međuzavisnosti, ono je kod mnogih proizvelo potrebu za spektakularnim gestom moći.

Pandemija je, međutim, pokazala nešto drugo: da svet ne funkcioniše po logici dominacije. Da opstanak zavisi od brige, koordinacije, strpljenja i prihvatanja ograničenja. Upravo te vrednosti su u sukobu sa modelom muškosti koji počiva na osvajanju i kontroli.

Ako se rat posle kovida čita kao simptom, onda on govori manje o snazi država, a više o nesposobnosti određenog modela moći da podnese ranjivost. U tom smislu, buktinje rata nisu povratak istorije, već njeno zapinjanje — ponavljanje starog odgovora na novo pitanje.

Pandemija je pitala: šta znači biti moćan u svetu koji se ne može silom urediti? Rat je odgovorio pogrešno.

I taj pogrešan odgovor plaćaju oni koji sa strahom jednog čoveka nemaju nikakve veze.

 AH, TE ŽENE!

Autorka slike: Catrin Welz Stein

Dnevnik sitnih pobuna (sa blagim osmehom)

Jutros su me iznervirale čarape. Uvijaju se u cipeli kao da imaju sopstveni plan za dan. Nije im važno kuda idem. One već znaju gde će da naprave nabor. Ta mala izdaja stopala traje satima.

Zatim se razlila šminka. Ne dramatično — taman toliko da izgleda kao da sam pokušala, ali ne dovoljno. Postoji ta vrlo precizna zona između „sređena“ i „šta ti je“, u koju žena uđe bez namere i izađe sa ogledalom u ruci. Popravila sam to. Svet je mogao da se nastavi.

Pokušala sam da zakopčam ogrlicu. Nisam uspela. Nakit očigledno ne veruje u samostalne žene. Skinula sam je. Možda je to bio njen test, a možda i moj.

U prevozu je dete vrištalo. Dugo. Glasno. I svi su pogledali mene, kao da u torbi nosim univerzalni daljinski za decu. Nisam uradila ništa. Razumela sam poruku: nisam uspela kao društveni servis.

Na poslu sam imala ideju. Rekla sam je mirno, bez velikih gestova. Prošla je nezapaženo. Deset minuta kasnije, ista ideja je ponovljena, samo sa više samopouzdanja. Odmah je postala dobra. Razmišljala sam da počnem da govorim glasnije ili da ćutim još preciznije.

Negde između mejlova i kafe shvatila sam da mi kosa danas nije u skladu sa mojim potencijalom. Teror dobrog izgleda je vrlo ljubazan — stalno sugeriše unapređenje.

Uveče sam skinula cipele, čarape, šminku i sve male zahteve koje nisam tražila. Ostala sam bosa i pomalo smešna sebi.

Shvatila sam da ne mrzim čarape, ni šminku, ni decu, ni nakit. Mrzim ideju da bih sve to trebalo da podnosim sa osmehom koji se podrazumeva.

Večeras je moja mala pobuna tišina. I činjenica da sam preživela dan bez ogrlice.

Možda sloboda ne dolazi kao velika odluka.
Možda dolazi kao vrlo sitno „ne“.

---

---

Torba koja teži više od mog života

Moja torba nikada nije prazna. Čak ni kada jeste. Teži i tada. Kao da u njoj postoji skriveni pregradak za brige, tuđe potrebe i „za svaki slučaj“. Ne sećam se trenutka kada sam je spakovala — ona se sama puni.

U njoj je novčanik, ključevi, telefon. To je normalno. Ali tu je i rezervna maramica, jer neko će sigurno imati kijavicu. Punjač, jer neko neće imati bateriju. Balzam za usne, jer suve usne deluju neodgovorno. Papiri koje ne smem da zaboravim. Papiri koje sam već zaboravila. Jedna knjiga koju ne čitam, ali me teši što je tu.

Tu je i onaj mali predmet za koji ne znam zašto ga nosim, ali znam da bi bio problem da ga nemam.

Torba nije samo torba. Ona je dokaz da sam spremna. Na sve. U svakom trenutku. Ako se nešto desi — ja imam. Ako se neko seti — ja nosim. Ako zatreba — tu je.

Ponekad je spustim na rame i odmah znam kakav će mi biti dan. Ako torba klizi — biće naporno. Ako me vuče nadole — biće emocionalno. Ako me preseče kaiš — biće lično.

Muškarci često imaju džepove. Minimalizam. Slobodu kretanja. Filozofiju lakog hodanja. Ja imam torbu koja sadrži i ono što niko nije tražio, ali bi se moglo zatrebati. To nije moda. To je mentalni plan.

U jednom trenutku dana shvatim da me rame boli. Ne zato što je torba teška, već zato što niko ne pita zašto je puna. Podrazumeva se da jeste. Podrazumeva se da nosim. Podrazumeva se da ne zaboravim.

Uveče, kada dođem kući, ispraznim torbu. Iz nje izađu stvari, ali i dan. Računi, papiri, ključevi. Umor. Briga. Jedna misao koju nisam stigla da izgovorim. Jedna obaveza za sutra.

Torba konačno postane laka. Ja ne odmah.

Shvatim da ne mrzim torbe. Mrzim ideju da je moja spremnost uvek nečija sigurnost. Da je moja težina nevidljiva dok se ne spusti na sto.

Večeras sam torbu ostavila u hodniku. Ušla sam u sobu bez nje. Ruke su mi bile prazne. Osećaj je bio čudan. Gotovo sumnjiv.

Možda je ovo mala pobuna.
Možda sutra ponesem manju torbu.
Možda jednog dana ne ponesem sve.

Za početak — nosim samo sebe.

---

---

Ogledalo koje nikad nije zadovoljno

Ogledalo me ujutru gleda kao urednik. Ne viče, ne kritikuje otvoreno, samo ćuti sa izrazom lica koji kaže: može bolje. U tom pogledu ima sve — iskustvo, autoritet i lošu vest.

Priđem bliže. Pomaknem kosu. Odmaknem se. Opet priđem. Ogledalo strpljivo prati svaki pokušaj poboljšanja. Ono nikada nije zadovoljno, ali uvek deluje kao da zna tačno šta bi trebalo promeniti. Ne govori. To je njegova prednost.

Postoji čudan trenutak u kome više ne gledaš sebe, već verziju sebe koja bi trebalo da budeš danas. Malo odmornija. Malo zategnutija. Malo odlučnija. Ogledalo ne poznaje kontekst. Ne zanima ga noć, umor, brige. Ono poznaje samo površinu i ima visoke standarde.

Nanesem šminku. Skoro dobro. Uvek skoro. Skinem višak. Dodam malo. Ogledalo beleži svaki potez, bez empatije. Nema razumevanja za „nemam vremena“ ni za „ovako mi je danas“. Ono je objektivno. A objektivnost ume da bude surova.

U jednom trenutku se zapitam da li je ogledalo ikada videlo ženu koja mu se sviđe. Verovatno jeste — ali samo na sekundu, pre nego što je i njoj našlo nešto sitno. Ogledala ne vole kraj.

Tokom dana ga se setim. U izlogu. U liftu. U toaletu. Svuda me čeka ista verzija mene, spremna da bude procenjena. Ogledalo ne zaboravlja. Ono samo menja lokaciju.

Uveče, kada se vratim kući, opet stojimo jedno naspram drugog. Ja sam umornija. Ono isto. Sada više ni ne pokušavam da ga impresioniram. Skidam šminku. Skidam dan. Ogledalo gleda, pomalo zbunjeno. Kao da ne razume zašto odustajem od pregovora.

I tada se desi mala pobuna: ugasim svetlo u kupatilu. U mraku, ogledalo nema šta da kaže. Prvi put tog dana, nema mišljenje.

Shvatim da ne mrzim ogledalo. Mrzim dogovor po kome uvek moram da se korigujem pre nego što izađem u svet. Kao da postojim pod uslovom.

Večeras ga ostavljam u mraku. Sutra ćemo se opet sresti. Znam da neće biti zadovoljno.

Ali možda ću ja biti.

***

Dođavola, biti žensko je divno i odvratno! 

*

Šta žene mrze:

Žene mrze da raspakuju kozmetiku i šminku, hranu, garderobu, zamenjuju vodu dobijenim buketima, a gotovo isto toliko su kivne (nezadovoljne) na svoje muškarce i onda kada sve urade kako treba. Prokletinje! Neukroćene goropadnice!

*

 O sitnim mržnjama i velikom umoru

(esej o ženskom svakodnevnom iskustvu)

Ne postoji lista onoga što žene „mrze“ a da ne zvuči pogrešno. Ta reč je preglasna za ono što je zapravo u pitanju. U stvarnosti, radi se o nizu sitnih otpora, mikro-zamora i tišine koja se taloži. To su trenuci u kojima telo i svest shvate da se od njih stalno traži prilagođavanje — bez pauze i bez priznanja.

Počinje od banalnog. Od čarapa koje se uvijaju u cipeli i prave nabor tačno tamo gde ne treba. Od onog kratkog, iracionalnog besa kada se šminka razlije u pogrešnom trenutku — ne zato što je šminka važna, nego zato što se već kasni, jer se već negde mora biti „sređena“. Od nakita koji ne možeš sama da zakopčaš, kao tiha metafora zavisnosti: lepo, ali neupotrebljivo bez tuđe ruke.

Te sitnice nisu trivijalne. One su simptomi. One govore da se žensko telo stalno tretira kao projekat koji mora da izgleda završeno, ali nikada nije sasvim funkcionalan za sopstvenu udobnost. Teror dobrog izgleda ne deluje kao otvorena zabrana, već kao neprestana korekcija: malo ovako, malo onako, uvek sa porukom da se može bolje.

U javnom prostoru, taj pritisak se nastavlja. Deca koja vrište u zatvorenim prostorima ne smetaju zato što su deca, već zato što se od žena očekuje da to reše — pogledom, osmehom, telom koje se automatski uključuje. Ako reaguješ, kriva si. Ako ne reaguješ, opet si kriva. Buka nije problem; odgovornost bez izbora jeste.

Na tom nivou, mržnja prema sitnicama postaje racionalna. Nije u pitanju netrpeljivost, već umor od stalne spremnosti. Od torbe koja je uvek preteška jer nosi tuđe potrebe. Od činjenice da se „pristojno“ ponašanje uvek meri više nego istina. Od toga da se ženama dopušta snaga samo ako je estetski prihvatljiva.

U profesionalnom životu, ista logika se samo sofisticira. Od žena se traži kompetencija, ali i prijatnost. Autoritet, ali ne previše. Ambicija, ali uz objašnjenje. Greške se pamte, uspesi se normalizuju. Čak i uspeh mora da izgleda „dobro“ — bez napora, bez ljutnje, bez zahteva.

Sve to stvara specifičnu vrstu svakodnevnog otpora. Ne veliki protest, ne buka, nego unutrašnje povlačenje. Mikro-mržnje postaju način da se očuva granica. Mrzeti čarape koje se uvijaju znači mrzeti činjenicu da ni sopstveno telo ne sme biti potpuno slobodno. Mrzeti razlivenu šminku znači mrzeti zahtev da se i raspad mora estetski kontrolisati.

Najdublji umor dolazi, međutim, iz stalne potrebe da se objasni sopstveno iskustvo. Da se bol dokaže. Da se nelagodnost opravda. Da se umor racionalizuje. Kao da je žensko iskustvo uvek pod uslovnom kaznom: važi samo ako je umereno, pristojno i upakovano.

Zato žene ne mrze svet. One mrze višak zahteva. Mrze to što se od njih traži da budu dostupne, lepe, smirene, sposobne i zahvalne — istovremeno. Mrze to što se njihova snaga prihvata samo ako ne uznemirava.

Ipak, u tim sitnim mržnjama postoji i nešto oslobađajuće. One su znak da telo još uvek reaguje. Da nije sasvim pripitomljeno. Da postoji unutrašnji prostor koji ne pristaje. Možda prava pobuna ne počinje velikim rečima, već odbijanjem da se zakopča ogrlica koju ne možeš sama da zakopčaš. Ili skidanjem čarapa koje se uvijaju. Ili izlaskom bez šminke, bez objašnjenja.

U tom gestu — malom, gotovo nevidljivom — počinje povratak sebi.

* 

Žene su političko pravo glasa u Zapadnom, hrišćanskom svetu, dobile skoro. Tek u XX veku. A Bogorodica je slavljena već gotovo dve hiljade godina.

Kakvo licemerstvo!

Mada, već dovoljno govori činjenica da se gotovo sve žene u Bibliji zovu isto – Marija. I kad su bludnice, i kad su pratilje Hristosa, i kad su bogorodca.

Bezlične Marije.

 

Antarktik kao zajedničko mesto sveta, nešto poput Ujedinjenih nacija u vidu teritorije a ne institucije

(esej o politici, metafizici i poslednjem neutralnom prostoru)

 

Antarktik je jedini kontinent koji ne pripada nijednoj naciji, ali pripada svima koji su sposobni da ga ne prisvoje. U svetu u kome se svaka tačka na karti meri interesom, resursom i granicom, Antarktik ostaje izuzetak: prostor bez države, bez autohtonog stanovništva, bez istorije osvajanja. Upravo zato on deluje nestvarno — kao da nije deo političke geografije, već misaoni eksperiment čovečanstva.

Pravno, Antarktik je uređen Antarktičkim ugovorom iz 1959. godine, dokumentom koji suspenduje teritorijalne pretenzije i uvodi režim međunarodne saradnje zasnovan na nauci i miru. Nijedna vojna aktivnost nije dozvoljena, nuklearno oružje i otpad su zabranjeni, a istraživanja su otvorena i proverljiva. Svaka država ima pravo da nadgleda prisustvo druge. To je jedini prostor na planeti gde se moć ne meri kontrolom, već transparentnošću.

Ali Antarktik nije samo pravna anomalija. On je i simbolički prostor. Ako su okeani nekada predstavljali granicu poznatog sveta, a svemir danas granicu tehnoloških ambicija, Antarktik stoji između: na Zemlji, ali izvan istorije. Njegova belina nije praznina, već odsustvo narativa. Tu nema mitova o poreklu, nema nacionalnih epopeja, nema svetih mesta. Led briše tragove brže nego što istorija stiže da ih ispiše.

U tom smislu, Antarktik podseća na ideju Ujedinjenih nacija u njenom izvornom, gotovo zaboravljenom značenju: ne kao birokratsku instituciju, već kao utopiju saradnje. Razlika je, međutim, u tome što UN nastaju kao odgovor na rat, dok Antarktik funkcioniše kao prostor u kome rat nikada nije ni započet. On ne pomiruje sukobe — on ih unapred isključuje.

Zanimljivo je da se sve velike sile sveta nalaze tamo, ali bez zastava koje bi imale klasično političko značenje. Istraživačke stanice nisu ambasade; one su privremeni boravci znanja. Njihova arhitektura, često nalik na industrijske kapsule ili futurističke skloništa, svedoči o jednoj važnoj činjenici: čovek na Antarktiku ne dominira, već preživljava. Tehnologija tu ne trijumfuje — ona služi.

U tom odnosu između čoveka, tehnologije i prirode Antarktik postaje korektiv savremene civilizacije. Dok se ostatak sveta bori za eksploataciju resursa, ovde postoji međunarodni konsenzus da se ništa ne uzima. Moratorijum na eksploataciju ruda, važeći najmanje do 2048. godine, predstavlja možda poslednji globalni etički sporazum: priznanje da postoje mesta koja ne smeju biti pretvorena u robu.

Antarktik je, paradoksalno, kontinent budućnosti jer čuva ideju granice. Ne granice između država, već granice ljudske pohlepe. On pokazuje da je moguće zamisliti svet u kome prisustvo ne znači posedovanje, a znanje ne znači eksploataciju. To nije povratak prirodi, niti bekstvo od tehnologije, već njeno stavljanje u službu mere.

U simboličkom ključu, Antarktik se može čitati i kao poslednje „zajedničko nebo“ na Zemlji. Dok je nebo iznad naših glava postalo prostor satelita, nadzora i signala, Antarktik ostaje mesto tišine. Ne zato što je prazan, već zato što nije preopterećen značenjima. Njegova belina deluje kao pauza u istoriji, kao podsećanje da svet ne mora uvek biti ispunjen ljudskim glasom da bi imao smisla.

Možda je zato Antarktik i nelagodan. On pokazuje da je moguće urediti prostor bez vlasništva, bez identiteta, bez mita o izuzetnosti. U tom smislu, on nije utopija, već opomena: ako takav prostor može postojati na najnepristupačnijem mestu planete, zašto ne bi mogao postojati i drugde — barem u mišljenju, u etici, u književnosti?

Antarktik ne nudi odgovor na pitanje kako da živimo. On postavlja pitanje koje savremeni svet često izbegava:
šta ostaje kada se odrekneš prava da poseduješ?

U tom pitanju, možda, leži njegova prava politička i metafizička snaga.

Ako je nebo nekada pripadalo bogovima, a tehnologija danas pokušava da ga mapira, onda je Antarktik možda poslednje mesto na Zemlji koje još pripada ideji, a ne naciji.

***

Podaci:

Osnova je Antarktički ugovor (Antarctic Treaty), potpisan 1959, na snazi od 1961.

Antarktik nema vlasnika. Teritorijalne pretenzije su zamrznute, ne ukinute. Preko 50 država su potpisnice ugovora, a oko 30 zemalja ima stalne ili sezonske istraživačke stanice. Tu su: SAD, Rusija, Kina, Velika Britanija,  Francuska, Nemačka, Japan, Indija,  Južna Koreja, Italija, Brazil, Argentina, Čile, Australija… i druge

Stanice nisu ambasade, nemaju eksteritorijalnost kao diplomatska predstavništva, ali funkcionišu po pravilima matičnih zemalja u tehničkom i logističkom smislu.

Antarktik je proglašen prirodnim rezervatom Protokolom o zaštiti životne sredine (1991). Zabranjena je eksploatacija minerala koja važi najmanje do 2048. godine

---

Da li je Antarktik eksperiment čovečanstva? Može se i tako reći. Antarktik je: jedini kontinent bez autohtonog stanovništva, jedini prostor bez nacionalnih granica, jedino mesto gde je nauka važnija od politike (bar formalno).

U tom smislu, on jeste utopijski model: svet kakav bi mogao biti kada bi saradnja bila važnija od vlasništva.

Tesla, HAARP i književna metafizika savremenosti

High-frequency Active Auroral Research Program (HAARP) Alaska

Vrlo dugo me interesuje HARP, postrojenje na Aljasci.

Za razliku od većine ljudi na svetu, ja o njemu ne mislim kao o velikoj zaveri koja bi da uništi čovečanstvo, promeni klimu (koja je već promenjena odavno), kontroliše sve i svašta (i to se već desilo). Sve zajedno danas zvuči nekako holivudski, naivno, jer živimo u strogo kontrolisanom civilnom svetu, gde se ne zna više ko koga i kako kontroliše. Svi – sve!

Mada, HARP jeste nastao prvenstveno kao vojni program (započet 1993). Ali većina vojnih programa, kada je prešla u civilni i komercijalni sektor, donela je dobrobit ljudima. Vojska je pokusni kunić za civile!

E pa, mislila sam da će taj projekat doneti više nego što je, naročito sam se nadala da će donekle uspeti da ukroti podivljalu klimu.

Za sada ništa epohalno nisu uradili, sem što su postali mit. Bau, bau mit!

Druga stvar koja me je interesovala u vezi sa HARP-om jeste povezanost sa idejama Nikole Tesle. Ipak je tu reč o elektromagnetnim talasima, jonosferi, radio-talasima… Frekvencijska harfa.

Od svega toga, kao što rekoh, ostade samo tehnološko-zaverenički mit. Za sada.

Međutim, HARP me je naveo da preispitam sada ko smo, kuda idemo... 

***

Tehnologija kao mesto smisla

Tehnologija nije protivnik tela. Ona postaje opasna tek kada zaboravi da je nastala iz ljudske potrebe da se razume, da se dosegne, da se odgovori. Kao i religija nekada, tehnologija danas traži svoje mesto: ne iznad čoveka, već sa njim.

Ako je Bog nekada govorio kroz tišinu, danas se tišina pojavljuje i u signalu, frekvencijiskoj struni, rezonanci.

HAARP, Tesla, veštačka inteligencija — svi oni nastaju iz iste ljudske čežnje: da se svet ne posmatra spolja, već da se uspostavi odnos. Tesla nije sanjao o dominaciji, već o slušanju sveta. Njegova rezonanca nije metafora moći, već metod pažnje.

U tom smislu, tehnologija nije suprotnost kontemplaciji. Ona može biti njen instrument. Kao što pismo nije ubilo pamćenje, već ga proširilo, tako ni tehnologija ne mora ukinuti telo — ona ga može učiniti svesnijim sebe.

Da li je tehnologija nova religija?

Nova religija ne mora imati dogmu. Ona se ne zasniva na obećanju spasenja, već na iskustvu prisutnosti. Tehnologija u tom okviru nije Bog, ali jeste medijum susreta.

Susret se danas događa i kroz ekran. Ali on ostaje susret samo ako nosi pažnju, ranjivost i spremnost na slušanje. Bez toga, tehnologija postaje buka. Sa tim, ona postaje mesto savremenog hramovanja — ne kroz ritual, već kroz razmenu smisla.

Telo nije prepreka duhovnosti, već njen najstariji jezik. Tehnologija ne mora da ga prevaziđe — može da uči od njega. Algoritam pažnje, ritam susreta, logika dodira — to su modeli koji ne poništavaju tehnologiju, već je humanizuju.

*** 

Nebo bez Boga, signal bez spasenja

(književni esej o HAARP-u, Tesli i novoj religiji izlaska)

Savremeni čovek više ne gleda u nebo da bi se pomolio. Gleda da bi proverio signal. Nebo je podeljeno na slojeve, imenovano, izmereno, pretvoreno u prostor kroz koji prolaze talasi. A ipak — nikada nije bilo praznije. U toj praznini nastaje potreba da se tehnologiji poveri ono što je nekada pripadalo veri: nada, red, obećanje izlaza.

HAARP se u toj potrebi pojavljuje kao glasina, kao mit, kao rumor da se gore još nešto događa. Nije važno što je u stvarnosti reč o skromnom istraživačkom postrojenju. U književnoj i kolektivnoj svesti, HAARP je znak da nebo još reaguje. Da nije sasvim gluvo.

Nekada se Bog objavljivao u gorućem grmu, u glasu, u tišini. Danas se očekuje da se objavi u frekvenciji.

Tesla: poslednji koji je nebo slušao

Nikola Tesla nije želeo da osvoji nebo. On je pokušavao da ga čuje. Njegova opsesija energijom nije bila pohlepna, već gotovo monaška. Govorio je o rezonanci, o Zemlji koja odgovara, o svetu koji ima unutrašnji ritam. Kod Tesle nema ideje o tehnološkom spasenju — ima ideja o kosmičkoj saglasnosti.

Zato je Tesla danas pogrešno čitan. Svet koji je izgubio Boga pretvara Teslu u proroka „besplatne energije“, jer očajnički traži čudo bez žrtve. Tesla, međutim, nije nudio izlaz iz sveta, već povratak slušanju sveta. On je stajao na granici nauke i mistike, tamo gde se još verovalo da znanje ne mora da bude nasilno.

Tehnološki Bog: bez lica, bez rane

U međuvremenu se pojavio novi oblik vere — vera u sistem. Tehnološki Bog ne stvara, on optimizuje. Ne sudi, već sortira. Ne traži pokajanje, već ažuriranje. To je Bog bez lica i bez rane, Bog koji ne strada i zato ne može da spasi.

HAARP, u toj simbolici, postaje oltar bez sveštenika. Instrument koji stoji između Zemlje i „novog neba“, ali ne donosi objavu. On samo meri odziv. I možda je upravo u tome skrivena nelagodnost: tehnologija nam govori kako nebo reaguje, ali ne i zašto.

Nova religija ne dolazi odozgo

Ako postoji nova religija — ona ne dolazi iz jonosfere. Ne dolazi iz antena, ni iz tornjeva, ni iz obećanja da će sistem jednom rešiti ono što mi ne možemo da podnesemo. Nova religija, ako se uopšte može tako nazvati, rađa se u izlazu, ne u pobedi.

Izlaz iz savremenosti ne znači bekstvo u tehnologiju, već odbijanje da se spasenje prepusti aparatu. Ne znači povratak staroj veri kao instituciji, već povratak onome što je vera nekada bila: sposobnost da se izdrži neizvesnost bez garancije.

U tom smislu, prava suprotnost tehnološkom Bogu nije stari Bog dogme, već tišina susreta, telo koje pamti, ljubav koja ne obećava večnost, ali menja ontološki status trenutka. Ne signal, nego dodir. Ne kontrola, nego prisustvo.

Između neba i izlaza

HAARP ostaje gore, u jonosferi, tamo gde tehnologija dodiruje nevidljivo. Tesla ostaje u istoriji, kao opomena da znanje bez smisla postaje buka. A čovek ostaje ovde, između, sa pitanjem koje se ne može rešiti ni naukom ni mitom:da li nam treba novo nebo — ili novi način da izađemo iz sveta kakav jeste?

Ako je odgovor ovo drugo, onda nova religija neće imati ime, hram ni sistem. Imaće samo jedan zahtev: da se čovek vrati sebi pre nego što poveruje mašini. I jednu molitvu: ne da nas signal spasi, nego da nas tišina ne napusti.

*

Izlaz iz savremenosti ne nalazi se u odbacivanju tehnologije, već u njenoj rehumanizaciji. Književnost tu ima ključnu ulogu — ne da zaustavi tehniku, već da joj vrati pitanje: za koga i sa kim postoji?