Pariz kao hram bez zida
(alhemijsko-templarski-masonsko-straoegipatski Pariz)
Živeli smo Pavić i ja gotovo deceniju u Parizu, u Mareu (Le Marais), u ulici 7, Rue des Filles-du-Calvaire
Pariz se ne razume gledanjem. On se razume hodanjem. Njegova istina nije u spomenicima, nego u rasporedu koraka; ne u onome što se vidi, nego u onome što je izmaknuto, srušeno ili svedeno na prolaz. U Mareu se to vidi golim okom: ulice su uske, izuvijane, kuće se dodiruju, perspektiva je kratka. To je srednjovekovni grad koji je preživeo unutar kasnijih slojeva, grad koji pamti telom.
Tu sam živela. I tu se Pariz pokazuje kao prostor u kome se smisao ne objašnjava, nego oseća pod nogama.
Tražili smo Milorad i ja templarski hram i nismo ga našli. Mape su tvrdile da smo na pravom mestu. Stvarnost je nudila samo dvorišta – podnožja nečega što je nekada imalo uzdignuto telo. To odsustvo nije greška, nego trag. Templarski hram je izgoreo jer je bio previše stvaran: imao je zidove, kulu, moć, ime. Bio je hram od kamena – i zato je mogao biti srušen.
Tražili smo templarski hram i nismo ga našli. Mapa je tvrdila da smo na pravom mestu. Stvarnost je nudila samo dvorišta — atrijume koji su ličili na podnožje nečega što je nekada imalo uzdignuto telo. To odsustvo nije razočaranje; to je ključ. Templarski hram je izgoreo jer je bio previše stvaran: imao je zidove, tornjeve, moć, ime. Bio je hram od kamena. I zato je mogao biti spaljen.
Kula templarskog hrama bila je zatvorena, masivna, samodovoljna. Hram kao telo. Kada je telo spaljeno, ostala je geometrija. Pariz pamti i kada briše. Sačuvao je pravce ulica, raspored parcela, tišinu iza kapija. Ime Rue du Temple preživelo je sve. Grad je naučio prvu lekciju: ono što se veže za telo – nestaje; ono što se veže za raspored – traje.
U tom prostoru odsustva, (u nekakvom autrijumu) dogodio se prizor koji je delovao gotovo nemoguć: izložba himalajskog nameštaja. Samo nameštaj. Ormari, sanduci, komode – predmeti koji su nekada stajali oko ognjišta, oltara, porodičnih riznica. Kao da je zapadni hram, izgubljen i spaljen, bio zamenjen istočnim, kućnim svetilištima.
To nije bila ironija, nego tiha preciznost prostora. Zapadni hram je bio vertikala. Istočni predmet je horizontala. Jedan je izgoreo jer je bio kula; drugi traje jer je bio u svakodnevici. Pariz je pokazao drugu lekciju: sveto ne mora da stoji uspravno da bi opstalo.
Iz tog trenutka otvara se prelaz ka drugom jeziku – masonskom. Ne kao nasledniku templara, nego kao odgovoru na njihov poraz. Ako je hram izgubljen jer je bio od kamena, onda hram mora biti premešten u znak. Masoni ne čuvaju hram; oni ga grade u čoveku. Njihov ključni simbol nije toranj, nego ugaoni kamen – oslonac, ne kruna.
U tom prelazu pojavljuje se templarski ankh – ne egipatski znak, već krst–ankh, simbol života koji se nastavlja posle tela, zaveta koji traje posle rušenja.
U istom ključu stoji i templarski pečat sa dva jahača na jednom konju. Dva tela, jedan pravac. Red ispred pojedinca. Smisao koji se ne nosi sam.
Pariz tada postaje grad bez jednog centra. Nema vršni kamen, nema završni toranj. Ima uglove – mesta gde se pravci susreću i drže meru. Grad koji stoji ne na kruni, nego na osloncima.
U taj poredak ulazi i staroegipatski sloj Pariza: obelisk kao vertikala večnosti i dve piramide kod Luvra – jedna iznad zemlje, druga ispod. One nisu grobnice, niti skrivene poruke, već strelice. Jedna pokazuje nagore, druga nadole. Piramida od stakla govori da se večnost u modernom svetu više ne gradi kamenom, nego prozirnošću. Obrnuta piramida ispod nje označava silazak – u kriptu, u podzemlje, u ono što je potisnuto.
Tu se otvara sloj koji je dugo bio utišan: žensko sveto. Ne kao figura jedne žene, nego kao princip koji ne stoji na vrhu, već prima, drži, sakuplja. Nije sahranjeno telo – sahranjeno je značenje. Pariz to zna i zato ga ne podiže, već spušta: u dvorišta, u kripte, u obrnute znake.
U tom nizu pojavljuje se i alhemijski Pariz, oličen u Nikolasu Flamelu i Perneli. Njihova alhemija nije u zlatu, nego u paru. U trajanju odnosa. U ideji da se svet ne stabilizuje dominacijom jednog principa, već ravnotežom suprotnosti. Alhemijski androgin nije biće bez razlike, već biće koje razliku nosi bez pucanja.
Maison de
Nicolas Flamel et Pernelle - 1397.
Sve se zatvara u simbol ugaonog kamena – ali ne kao hladan, muški temelj, već kao dvojan oslonac.
Templarski hram je izgoreo jer je bio telo.
Masonski hram je opstao jer je bio znak.
Alhemijski hram traje jer je od odnosa.
Na kraju, Pariz ne traži da mu se veruje. Traži samo da se prođe kroz njega bez potrebe za jednim centrom. Tada postaje jasno: ceo grad je hram bez zida – otvoren, srušen i živ u istom trenutku.
