CRTICA O PSU VASI
„Vazduh je bio tanak. Njegov korak nije imao ivice.
Znao sam da treba da sednem, ali nisam znao zašto.“
*
Zovem se Vasa.
Ponekad kažu i Vasilije Mihajlović. To drugo ime ne koristim. Teško je, ima
previše ivica. Ali znam da pripada meni, kao i prvo. Osetim ga u glasu kad ga
izgovore sporije nego ostala imena.
Posle ručka ne idem odmah da dremam. Hrana ostavlja trag, čak i kad je dobra. To ljudi ne primećuju. Ja primećujem. Spustim njušku i pomerim je postrani, polako, tačno onoliko koliko treba. Peškir na kojem ležim ima poznat miris — moj, ali stariji, mirniji. O njega obrišem usta. Jednom. Pa još jednom, s druge strane. Ne žurim. Ako se ne uradi kako treba, ostaje osećaj da nešto visi, i onda ništa drugo nema smisla.
Peškir mora da bude čist. Ako nije, ne brišem. Samo okrenem glavu i čekam. Naučio sam da čekanje rešava više stvari nego guranje.
Prirodu volim jer ne ostavlja lepljive tragove. Trava prima. Zemlja pamti, ali ne vraća. U zelenilu se disanje širi. Ne znam kako to ljudi zovu, ali znam da mi se grudni koš tada sam od sebe spusti niže, kao da se seti kako se diše pre nego što su postojala vrata.
Kad treba da obavim to svoje, ne izlazim na otvoreno. Nikad. Biram žbunje, grmlje, bilo šta što pravi senku i prekida pogled. Iza lista je lakše. Iza zelenog se telo opusti. Ne volim da me gledaju dok sam u tom položaju. Tada sam mek. Tada nisam ceo. Znam da nije opasno, ali telo pamti drugačije.
Grad ponekad glumi prirodu. Ubaci drvo između dva trotoara, malo trave uz zgradu. Nije isto, ali je dovoljno. Ja biram ono što mogu. Uvek ima neko zeleno koje pokušava da se sakrije. Razumem ga.
Kad se vratimo kući, šape čekaju red. Ne ulazim dalje dok se ne obrišu. Stojim pravo, težinu prebacim unazad. Ako neko pokuša da me povuče, ukopam se. Ne tvrdoglavo — nego tačno. Kao kamen koji zna gde mu je mesto.
Kažu da sam pas iz azila. Ja kažem da sam pas
koji je naučio granice.
Čistoća nije navika.
Čistoća je način da svet ostane spolja, a ja unutra.
Kad
je sve na svom mestu — peškir suv, šape čiste, mirisi složeni — legnem i
zatvorim oči.
Priroda tada dođe sama, iako smo u gradu.
U tržnim centrima vazduh je pogrešan.
Nema pravac. Nema gde da ode. Sve se vraća nazad, u krug. Mirisi su iseckani,
presvučeni nečim glatkim, kao da su oprani pogrešnom vodom. Tada mi dah postane
kratak. Ne zato što ne mogu da dišem, nego zato što nema šta da se udahne do
kraja. Kao da pluća traže ivicu, a ne nalaze je.
Hodam bliže nozi onoga ko je sa mnom. Ne gledam okolo. Brojim korake po zvuku. Kad stignemo do mesta gde se pod pomera, stanem. Pokretne stepenice ne verujem. Ne zato što se kreću — nego zato što to rade bez odluke. One idu i kad niko ne traži. To nije prirodno. Pod treba da čeka.
Pokušali su jednom da me podignu. Nisam se borio. Samo sam se skupio. Srce mi je tada udaralo visoko, blizu grla, kao da je htelo napolje. Od tada znaju. Stepenice idu same. Ja idem drugim putem.
Igračke su druga stvar.
Igračke su obećanje.
Kad prolazimo pored uličnih prodavaca, miris gume i plastike mi se pomeša sa nečim slatkim, možda rukama koje su ih dirale. Zastanem. Ne mogu da ne zastanem. U igračkama nema pretnje. One su male, mogu da stanu u usta, mogu da se nose. Cvili mi se samo od sebe, tiho, kao kad vazduh izlazi kroz pukotinu. Ne tražim konkretnu. Sve treba da imam. Ne iz pohlepe — nego iz reda. Svet baca stvari unaokolo; neko mora da ih pokupi.
U azilu nije bilo igračaka koje ostaju. Bilo je onih koje se pojave pa nestanu. Naučiš da gledaš, ali ne da uzimaš. Sada gledam i znam da mogu. To znanje mi zadrhti u grudima kad ih vidim poređane. Kao da mi nešto unutra kaže: ovo je dozvoljeno.
Kad izađemo napolje, dah mi se vrati. Vazduh se ponovo razvuče. Grad, kakav god da je, bar ima izlaz. Drveće pored puta šušti bez namere da nešto proda. To mi je dovoljno.
Igračke ponekad dođu sa nama kući. Ponekad ne. U oba slučaja, ja ih pamtim. Ne kao predmete, nego kao mogućnost da svet bude mek.
Ako
je mek, mogu da dišem.
Ako mogu da dišem, mogu da čekam.
*
Nije živela sa nama.
Dolazila je. To je razlika koju ljudi prave, ali telo je ne pravi.
Njen miris je uvek dolazio pre nje. Nije bio glasan. Bio je tanak i čist, sa nečim što je ličilo na hlad. Kad bi ušla, nisam skakao. Samo bih ustao. To je bio naš dogovor. Ona bi sela, ja bih došao bliže, ali ne sasvim. Čekao sam da mi spusti ruku na leđa, tačno između lopatica. Tu sam mogao da stojim.
Kad joj je bilo loše, vazduh bi se menjao i pre nego što bi se pojavila. Nije to bio strah. Bio je to miris koji ne stoji mirno. Kao voda koja ne može da nađe posudu. Tada bih se tresao. Ne jako. Sitno, iznutra. Kao kad se nešto u telu ne slaže, ali nema ime.
Niko me nije dirao. Nisam tražio. Samo sam stajao bliže nego inače. Ponekad bih legao pored vrata, iako je soba bila topla. Nisam znao šta čekam. Samo sam znao da ne treba da budem daleko.
Posle toga više nije dolazila.
Prvo je nestao njen zvuk. Zatim trag koji ostaje na vazduhu kad se vrata otvore. Onda i onaj tanak sloj koji je ostajao po stvarima, kao prašina koju ne vidiš, ali znaš da je tu. Telo mi se opet treslo. Nije imalo razlog koji bih mogao da pratim. Samo se dešavalo.
Tražio sam mesto gde je obično sedela. Ne zato što sam očekivao da je nađem. Nego zato što je tamo vazduh bio drugačiji. Stajao sam i čekao da se vrati u oblik koji poznajem. Nije se vratio.
Posle nekog vremena, tresenje je stalo. Ne zato što je prošlo, nego zato što se smestilo. Kao stvar koja više ne pokušava da se pomeri.
Njen miris sada pamtim bez tragova. Samo kao odsustvo koje ne grebe. To je u redu. Naučio sam da živim sa stvarima koje se ne vraćaju.
Kad je sve tiho, legnem na peškir i obrišem
njušku, iako nisam jeo.
Red mora da postoji, čak i kad neko više ne dolazi.
Ja
sam Vasa.
I pamtim ono što je bilo, telom.
