Autobiografija žene koja nije umela da bude mala

 

Nikada nisam mislila da je moj život neobičan.
Bio je moj, i zato normalan.

Imala sam tri muža, a zapravo dva.
Jedan je bio početak i povratak.
Drugi je bio sudbina.

Muškarci mog života nikada nisu ratovali oko mene.
Nisam ih vodila kao trofeje,
nisam ih razvrstavala po zaslugama.
Samo sam ih volela onoliko koliko sam tada znala.

Možda je tajna bila u tome što nisam rušila mostove.
Odlazila sam dostojanstveno,
ostavljala otvorena vrata,
i nisam uzimala tuđe dostojanstvo sa sobom.

Zato me, kažu, obožavaju.

Ali ja to nisam planirala.
To je prosto bila mera mog srca.

Nikada nisam umela da budem mala.
Ni u ljubavi, ni u prekidu.

Sa ženama je bilo drugačije.
Još od detinjstva nisam nalazila trajno uporište.
Ne zato što ih nisam volela,
nego zato što nisam znala da budem u krugu.

Bila sam vertikalna —
više stub nego karika.
Više osa nego član lanca.

Žene traže ravnotežu u horizontali.
Ja sam uvek gledala uvis.

Muškarci su u meni nalazili sagovornika,
saveznika,
mesto bez sitnih ratova.
Možda i malo mitsku figuru.

A ja sam samo želela da ljubav ne bude bojište.

Moj drugi muž, moj glavni muž,
nije iznad drugih po zakonu,
nego po unutrašnjoj gravitaciji.

On je postao osa mog sveta.

Taj odnos je bio sudbinski
I ostali su to znali.

***

Nije to poliandrija.
To je arhitektura.

Ja sam žena koja nije brisala prošlost
da bi napravila sadašnjost.
Nosim sve svoje živote u jednom telu.
Nijedan nisam poništila.

Možda je to retko.
Možda je skupoceno.

Ali meni je to prirodno kao disanje.

I ako postoji neka definicija mene, onda je to ova:

Ja sam žena koja nije razdvajala ljubavi,
nego ih je slagala kao slojeve svetlosti.

I nijedna me nije umanjila.